Bio jedan djed i baba, oko pedeset godina stari narod.
E, veli baba djedu:
– Šta ćemo, djede, nas dvoje, ostarili smo. Daj, bože, makar da prase okotim ili rodim, da imamo svoje potomke.
Jednog dana djed se digo, baba u drugoj sobe spavala, čuje djed gdje se prase dere.
– Babo, babo, šta je to kod tebe?
– Joj, djede, rodila sam prase.
I oni su prase hranili u sobe i držali u čistom. Veli baba djedu:
– Djede, znaš šta sam smislila? Naš komšija Jozo dečko čuva svinje, pa da damo i naše prase nek čuva pa ćemo mu nešto platit.
Ode djed do komšije.
– Faljen Isus, komšija, došo sam k vama, ako bi tjeo vaš Jozo da čuva naše prase.
– Pa ako oće, ja mu ne branim. Ajde, Jozo, oš čuvat komšijino prase?
– Oću – kaže – a oće l ić sa svinjama našima?
Uto dođe i baba.
– Sinko Jozo, dat ću ti komadić kruva, jedan dan ću ja ić s tobom, a ti ćeš prasetu davat po komadić kruva da se preuči za tobom ić.
Tako je dečko čuvo neko godina to prase, došlo do velikog krmeta. Ali to krme nije nikada išlo među njegove svinje u kalilo da se kalja. Napije se vode iz valova i nađe si posebni džbun de je samo spavalo. Svinjar je imo između svinja i praseta svoj ležaj di je odmaro se u podne. Babino krme zvalo se Bilka. Obično bi svinjar kad bi spavo bio okrenut licem Bilke. Jednog dana kad je prospavo, otvori oči i pogleda – u tome grmu sjedi djevojka sa zlatnom kosom i sa zlatnim češljom češlja se. On podigne ruku da protare oči, da vidi, možda ga oči varaju. Kad se je trgo rukom, nestade djevojke. On skoči do grma da vidi da li je sanjo ili je istina šta je vidio. Kad je došo do grma, Bilka rokće na njeg kao krmača.
Nikom nije ništa pričo o tome šta je vidio, ne zna da li je sanjo ili je zbilja vidio. Sutradan dođe na pašnjak sa svinjama, dođe u podnevski ležaj i legne na isto mjesto di je juče ležo i okrenuo se Bilki i napravi se da spava i malo zahrče – ko ova tu baba – i kroz trepavice je gledo prema Bilki i vidio di se divojka češljam, sa zlatnom kosom, zlatnim češljem, kao i prvi put. I nikome nije tjeo pričat nikada što je vidio kod Bilke.
Jednoga dana mat kaže sinu:
– Sine Jozo, ja sam stara, za posao nisam, a ti se ženi, da imamo pomoć u kuće. Ja sam već našla djevojku tebi.
– Ma koju, mamo?
– Ta onu bogatu – kaže – Škiljinu ćer Maru.
– Neću ja, mamo, nju, ja ću se ženiti, majko, ali to ću reć koga ću uzet, drukčije se neću uopće ženit. Babinu Bilku ja ću uzet.
– Idi, sinko, šta si poludio, krmaču oženit!
– E, majko, ja drukčije neću.
E, sutradan sili mat sina da se ženi. Neće drugu neg Bilku bakinu. Majka šta će, ode kod župnika da mu se potuži, neće uzet za ženu nego krmaču komšinice bebe Bilku. Župnik kad je svršio misu, ode on k njiovoj kući da čuje šta je on to smislio. Kaže župnik:
– Kako si ti smislio krmaču ženit, pa to nije kršćeno.
Kaže:
– Nek nije, ja drugu neću.
– E, šta ćemo, bako, kad je tako, ja moram javit biskupu, biskup će nadbiskupu, nadbiskup na Duhovni stol i odande šta odsude.
Kad je došlo do Duhvnog stola kroz neko vremena župniku, i župnik ode u kuću Joze i rekne njegovu ocu i majke:
– Kad neće drugu, nek dođe s krmačom na pismo. Došla subota, Jozo došo bake.
– E, bako, ja sam krmaču isprosio i zavolio, idem danas na pismo š njom.
– E, sretan put, sinko.
Kad je išo župniku popodne na upis, to se razglasilo po selu, pričale babe kako će krmaču upisat pop. Kad su došli kod župnika:
– Faljen Isus, velečasni.
– Uvek faljen bio, Jozo sinko, pa ti s krmačom kod mene na pismo!
– E, velečasni, drukče neću se ženit.
Župnik je upiso njega godinu rođenja, pita kad je ona rodita, krmača. Pita:
– Je l bi ti znao, Jozo, kad se ona okotila?
– Znam, gospodine.
Kad je upiso njezino godište kad se okotila:
– Bilka, je l ti znaš da si se te godine okotila? – pita župnik krmaču.
A ona njemu odgovara:
– Hrrr, hrr, hrr! – triput
I odu od župnika kući. Kroz tri nedelje se skupila svadba kod Joze, cilo selo bilo pozvano na svadbu. Rodbina je išla, a selo je išlo radi radoznalosti kako će se vjenčat krmača i Jozo. Došo dan vjenčanja, pokupili se svatovi do ručka, ajde po kuma i starog svata. Reduše podmeću ručak na siniju. Kad su odručali svatovi, reče kum đeveru:
– E, ajde, đevere, otarak na vrat, i ajmo kod bake u svinjac po mladu. A vi svirci, veselo svirajte, makar da je krmača mlada.
Dođu kod bake svatovi, baka se opravila ko kakva mlada i djed. Veselo dočekali baka i djed svoga zeta.
Kum reče djedu i kume:
– Idemo odma po mladu, sad će podne, da se prije vjenčaje.
Ajde svatovi svi k svinjcu. Bilka ima svoj svinjac, čista Bilka ko da se safunom umivala. Kad su došli svatovi, djever prvi uniđe u tor svinjski.
– E, hajde, mlada, evo marama.
Metne joj maramu u usta i ona prevati maramu zubima i š njime usporedo ide u crkvu na vjenčanje. Došo župnik pred oltar, dočeko svatove. Veli župnik:
– Kleknite, mladići.
Momak kleknu na koljena, a krmača sjede na dupe.
Pita pop njega da li voli mladu, i sve što ima obred sve popo priča njemu, a on sve odgovara. Kad je krmaču pitao da li voli mladoženju, a ona:
– Hrr, hrr, hrr.
I što god pita, uvik po triput ona se odzvoni. Kad će prstenovat, njemu meti na desnu ruku, a njoj ne može na papak metit, ona isplazi jezik i on joj navuče prsten na jezik. Kad su se vjenčali, iz crkve ravno kući. Dočekali ji u kuće reduše i pometale jelo na siniju. Veli kum:
– Đevere, ti ćeš sjest drugi do mene, a među nama će bit kuma Bilka.
Govori kum svatovima:
– Niko ne smije grabit jelo dok ja najprvo mladoj kume ne zagrabim.
Zagrabio prvog jela. Kaže:
– Svatovi, nemojte grabit, dok se kumino jelo ne oladni, pomalo pijte i pjevajte.
Kad se kumino jelo oladilo:
– Grabite, svatovi svi, i možemo užinat. Kuma jedi – kum će mladoj kume.
Stari svat:
– E – kaže – kume, svi pijemo rakije, možda bi i kuma pila.
Uzme kum čašu i flašu s rakijom, natoči pun čašu rakije.
– Kumo zini dat ću ti rakije.
Kuma zine, a kum salije čašu rakije u gubicu Bilke.
– Kumo Bilko, bi l još jednu čašu rakije?
A ona sve klepeće zubima i ušima, tuče se po očima da neće pit rakije. Kad su odvečerali, svatovi su zabavljali se do pola noći. Reče kum svatovima:
– Dosta je bilo svatovanja za mlade, oni moraju ić spavat, ponoć je tude.
Mlade otpreme u njiovu sobicu di će spavat i izađu svatovi napolje iz njiove sobice i oni su zabavu dalje nastavili.
Kad je bilo oko četri sata sutradan ujutro, zakrutila zima jaka: majka mladoženje misli hladno je djeci, ide naložit peć. Uniđe u mladoženjinu sobu da vidi je l štagod soba topla. Spazi kraj kreveta na klupe svinjsku kožu, uzme majka kožu, iznese napolje i baci u tu peć, a to se peć iz kujne ložila. Kad je koža počela goret, onda je smrdjela cijela kuća. Viču svatovi:
– Slanina gori, mast gori.
– Ne bojte se, ništa ne gori, to sam malo kožice bacila u peć.
Dođe do peći da vidi je li koža izgorjela, kad čuje iz sobice dreku. Uniđe unutra.
– Šta je djeco?
– Majko, ti si spalila moju odjeću.
Sva se umotala u pokrivač da je ne vidi, načisto je gola kao od majke rođena. Majka donese robu mladoj.
Kad je mlada unišla u sobu med svatove, svi su klekli na koljena i pomolili jutarnju molitvu, jel su mislili da se ukazala Majka Božja i da to nije mlada ona što je bila Bilka krmača.
Jutrom kad je zvonar zvoneo zvono u četri sata, neki od svatova išao kući.
– Je l ti, pobro, iz svatova? – pita zvonar svata.
– Da, zvonaru, iz svatova. E, da vidi popo mladu, take nema u našoj kraljevini.
Kad je čuo popo od zvonara kakva je mlada, na brzinu se spremio i trči u svatove. Kad je ugledo mladu, nije se mogo mać. Došlo šest sati, vrijeme da ide misu nemu govorit, ne može se mać, sjedi i gleda mladu. I svi su svatovi išli koji je mogo ići. I dao im poslije blagoslov i svršeno.
Literatura: BOŠKOVIĆ-STULLI Maja, Šingala Mingala, 57-61.
